crvena jabuka sanjati

Da, da...čizme su za Julijanu :)

Došlo je vrijeme da se objelodani tajna čizama...
Rekla sam u prvoj priči da je ideju za čizme našla Anica i molila me da ih napravim za jednu djevojčicu.
Zahtijevano-izvršeno! Čizme su završene i nastala je druga priča o njima, ali još je bila tajna kome su namjenjene.
Naručila ih je za prelijepu djevojčicu koja se rodila u julu 2013., na radost svih nas i dobila ime Julijana. Ona je kćerka naše drage prijateljice Vesne i nećaka Aničinog velikog druga Željka!
Uz cipelice iz druge priče, i još neke sitnice, završene su pripreme da se spakuje paket za Julijanu i Željka...

 .... i paket je preuzet ... :)

Evo i jedna pjesmica za našu malu Jucu... :)

 

NAPOMENA MATERI

 

 Naša mala Juca

Sa stolice muca:

- Mati, mati, mati,

Znas kol’ko je sati?

Zdlavo mnogo kuca,

Tleba da se luca.

Gladna sam vec i ja,

Gladna je i kuca.

Pa i ptica peva

I njoj klce cleva. 

(Jovan Jovanović - Zmaj)

mala tajna jos uvijek ;)

E,čizmice su gotove i idu zajedno sa cipelicama jednoj gospođici, ali još uvijek je to mala tajna...

Čim bude mogla da se objelodani tajna , biće još priče o ovim čizmicama........  :)

Crvena Jabuka-Ukrast cu ti snove

Sad ću pričati o još jednoj mojoj velikoj ljubavi...pozorištu. Velika, čista, nepatvorena umjetnost!
Na pozorišnim daskama nema laži, nema prevare...tu se može pokazati samo prava, neobrađena, sirova nadarenost. Nema specijalnih efekata, nema miksanja glasa, dotjerivanja scene, snimanja kadrova nebrojeno puta, dok se ne postigne savršenstvo. Tu se savršenstvo pokazuje odmah, pred našim očima. Obuzima nas u potpunosti i napaja sva naša čula, spontano, neosjetno, ali snažno i eruptivno! Uzburka naše emocije do siline vulkanske lave, da bi nas do kraja potpuno hipnotisalo!
                                                    
                                                         

                                                                                                                

Upravo takav slijed osjećanja sam doživjela gledajući predstavu "Gospođa ministarka" u Narodnom pozorištu Republike Srpske, sa Svetlanom Bojković u ulozi Živke i Đuzom Stojiljkovićem u ulozi ujka Vase.
                                                             

                                                                                

Glumac je, glumac je glumac, kao što reče u svom autorskom i glumačkom ostvarenju, Zijah Sokolović, ali bez drugih zanimanja vezanih za pozorište, čarolija ne bi postojala. Ničeg ne bi bilo bez kostimografa, šminkera, vlasuljara... Važnu ulogu u radu pozorišta ima  inspicijent - osoba koja se brine da predstava teče bez zastoja, nadzire i upravlja svim poslovima iza kulisa, daje glumcima znak kad trebaju izaći na pozornicu, tehničkom osoblju daje znakove za promjenu scene, svjetla, muzike i dr. scenskih elemenata.
Ne mogu da  ne spomenem još jednu veoma važnu osobu iz života pozorišta - šaptač ili sufler. To je osoba koja došaptava glumcima tekst. Šaptač je veoma važan član pozorišne družine, a njegovo ime je uvijek na plakatima ispisano najsitnijimm slovima.
Poznavala sam jednog šaptača. Divan čovjek, veliki prijatelj mog oca Novak Damjanović Noto.
Nažalost, on nije više među živima, kao ni moj otac, ali ga se uvijek rado sjetim i želim da sad,  na ovom mjestu u znak sjećanja na dragog Notu objavim ovaj tekst o njegovom divnom i plemenitom zanimanju...

Kad glumac zaboravi tekst

Sufler Snežana Budimlić svaki uspeh pozorišne predstave u čijoj pripremi je učestvovala doživljava i kao svoj lični trijumf 

Snežana Budimlić

Nikada nisam uspeo da čujem šum mora iz školjke prislonjene uz uvo. Ali sam zato, dobro i vrlo razgovetno čuo na sceni, kao klinac i glumac-amater u dečjoj predstavi i u ulozi Budaletine Tala, kako mi sufler ispod one otvorene školjke na bini pomaže da se setim zaboravljenog teksta. Ta dobroćudna glava iz koje je curio šapat ličila mi je u onom mraku na crni, ljudski biser. Od tada se spremam da upoznam pravog suflera, onog čije je ime na plakatu, pored ostalih, ispisano sitnim slovima, a i te kako svojim radom doprinosi uspehu predstave.
E, nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam od Jovana Ćirilova, pre neki dan, dobio preporuku za razgovor sa Snežanom Budimlić, suflerom Ateljea 212, koja već 32 godine živi u pozorištu i za pozorište.
– U Jugoslovensko dramsko sam ušla još kao dete, kada su angažovali članove baletskog studija pri Domu kulture "Vuk Karadžić" za uloge statista u mnogim predstavama. Širom otvorenih očiju gledala sam šta se događa oko mene. Pored glumaca, u mnoštvu ljudi koji rade na pripremi pozorišnog komada, uočila sam jednog izuzetnog čoveka, jednog od naših najvećih suflera, Anta Ivelju. Sve što danas znam o tom poslu, uključujući neophodnu staloženost, dobru dikciju i lepo čitanje teksta, naučila sam od tog pozorišnog pregaoca. Gledajući kako on radi taj posao rekla sam sebi: neću biti ništa drugo samo sufler – poželela je Snežana–Nena Budimlić da razgovor počnemo baš podsećanjem na njenog učitelja i uzora. I odmah demantovala glasine da se sufleri ukidaju u pozorištima.
– To nije istina. Bilo bi to kao kad bi lekarima zabranili upotrebu stetoskopa. Mi smo glumcima od velike pomoći i sufleri su neophodni pozorištu – kaže Budimlićeva.
Iz Jugoslovenskog dramskog prešla je u Atelje 212 pre šest godina. Kaže da je tačno to što sam čuo da sufleri, najčešće, znaju napamet tekstove svih predstava u čijoj pripremi učestvuju. O, pa kako ne bi znali kad probe pozorišnih komada traju najmanje po dva meseca. Režiseri predstava nemaju milosti ni za suflere. Događa se da ih, prilikom čitanja tekstova na probama, kod pojedinih scena vraćaju po pet-šest puta, sve dok ne bude kako valja.
– Ne, to se meni za ovolike godine nikad nije dogodilo da me glumac na sceni nije čuo. Uostalom, trudim se i sve činim da svaki glumac na scenu izađe potpuno spreman. I pored toga, naravno, događa se da glumac zastane, da ne zna šta dalje treba da kaže, jer su mu se izmešali tekstovi iz više predstava u kojima igra. Mi sufleri uvek osetimo kad će naići taj trenutak. E, tu onda mi uskačemo. Dovoljno je da do njega dopre samo jedna jedina reč i on će bez problema nastaviti tamo gde je stao, iako je u međuvremenu preskočio možda i tri strane teksta – objašnjava Nena i dodaje da na sceni više nema one školjke za suflere iz davnašnjih pozorišta. Ona stoji sa strane scene i uvek je tu negde, iza glumca.
Priča mi kako je nekada u Jugoslovenskom dramskom mesečno imala i po 26 predstava. Sada je u Ateljeu 212 njen posao sveden na oko dvanaest pozorišnih komada. Događa se, međutim, kad su ansambl predstave, da na sceni u jednom trenutku bude i po dvadesetak, pa i više glumaca.
– Ma kakvi, publika nikako ne može da me čuje, samo glumci. Oni prate moju artikulaciju, moj šapat i uvek bez problema nastave da govore tamo gde su zastali – sa puno ljubavi kazuje Nena "tajne" svoje profesije.
I tu zastaje. Sećanje je odvodi u daleke dane kada ju je Brana Đorđević, profesor govora na ondašnjoj Pozorišnoj akademiji, uzeo za ruku i kao razmaženu beogradsku devojku koja je otezala reči vodio Knez Mihailovom ulicom, tražeći od nje da naglas izgovara ispisane nazive firmi i prodavnica.
– Bilo je i toga da se glumac izviče na mene. Eto, baš na jednoj od proba "Kralja Lira" u Ateljeu 212, veliki Ljuba Tadić se lepo zabavljao. Onda sam zapazila da nije znao jedan monolog iz te predstave koji je pre toga najmanje stotinu puta na sceni izgovorio. U jednom trenutku je povikao na mene, pitajući hoću li mu pomoći. Rekla sam da mu ja sve vreme govorim tekst, ali da on izgleda ne čuje. Ali, to je prolazna stvar i na probama uobičajen nesporazum. Najviše sam uživala u predstavi "Garderober", kada on i Petar Kralj briljiraju i svima pokazuju šta je vrhunska gluma – koristi Snežana Budimlić i ovu priliku da podseti na veličinu pokojnog Ljube Tadića.
Da, u pozorištu se sve vrti oko glumaca, ali treba videti kako se svakom uspehu raduju i scenograf, kostimograf, inspicijent...
– Svaki aplauz upućen glumcima osećam kao da je, između ostalih, upućen i meni. Znate, nedavno sam bila presrećna kada je na kraju predstave "Hitler, Hitler" u režiji Tatjane Mandić-Rigonat, na otvorenoj sceni, bilo šest dugih aplauza. To ushićenje je teško opisati – ističe Nena Budimlić jedan od poslednjih velikih uspeha svog Ateljea 212.
Kada smo posle razgovora otišli, svako na svoju stranu, vratio sam se u detinjstvo i lik Snežane Budimlić video tamo, ispod one otvorene školjke na sceni. Opet je bljesnuo biser koji šapuće glumcima, makar oni bili i amateri.

I o pozorištu će biti još mnogo riječi...

Razmisljala sam kako da se predstavim i odlucila da to ucinim tako sto cu predstaviti svoja interesovanja i sve ono sto volim...
Jedna od mojih velikih ljubavi je knjizevnost. Knjiga je moja vijerna pratilja na svakom koraku. Uvijek sa sobom nosim knjigu, a ovih dana je to djelo Dusana Kovacevica "Generalna proba samoubistva". Kupile su mi je moje curice kad su bile na putovanju  Beograd -Temisvar.

Evo nekoliko citata iz ove knjige

*Ja cu sad preci ogradu mosta, skocicu u ambis, i reci cu ti -volim te, pre nego sto Dunav prekine vezu. Necu vristati, kao sto vecina samoubica radi. Koncentrisacu se i pre udara u vodu povikacu: Volim te!...Ej, ej, sta ti je, ljubavi... Nemoj da places,kad sam smislio genijalan kraj filma...Bila bi to sjajna scena, velicanstven kraj. Stariji covek koji obozava svoju znatno mladju devojku, ubija se tako sto skace s mosta, i u telefon joj vice: volim te...
Ljubavi, to bi bio kraj za Oskara!

*Izvini, ljubavi, morao sam da skinem cipele. Zao mi je - kupio sam ih pre nedelju dana, rucni rad, engleska koza, italijanski dizajn... Brat je zeleo iste takve, i ja sam mu obecao, ali sam se sad setio da obecanje necu moci da ispunim. Pa posto mi je uzeo sve u zivotu, neka uzme i ove cipele. I - molim te, reci mu, ako moze u ovim cipelama da krene boljim, postenijim i ljudskijim putem; da ne ide - kao do sada, po glibu, blatu, djubretu i ljudima...

Preporucujem i knjigu istog pisca "Bila jednom jedna zemlja" koju sam procitala "u jednom dahu" i koja me "ostavila bez daha"! :) Po toj knjizi je snimljen film "Podzemlje". Divna i meni omiljena djela Dusana Kovacevica su i "Radivan III", "Sabirni centar", "Mala", "Maratonci trce pocasni krug", "Profesionalac" ...Tesko je odabrati koje mi je najdraze, ali bez imalo razmisljanja mogu reci da jedino ne volim "Ko to tamo peva"...ne bih tacno znala zasto, jednostavno se nismo nasli na istom talasu to djelo i ja! :)

O Dusanu Kovacevicu ovoliko pisem i stavljam ga na prvo mjesto jer trenutno citam njegovu knjigu. Ja, istina i njega, kao pisca, mnogo volim, ali meni je na prvom mjestu Momo Kapor i sve ono sto je on  ikada napisao, nacrtao, naslikao ili izgovorio..

Toliko za ovaj put...bice na ovom mjestu  jos mnogo rijeci o knjizevnosti ...

Za Uroša kojeg drugari zovu Urke!

Ove cipele je moja drugarica Vesna naručila za svog kuma Uroša...

...a budući da je Uroš, kojeg drugari inače zovu Urke, pravi frajer, prošetaće i ove "starke", tako da ... cure, vi koje ste tu negdje oko '14.godišta...pažnja...stigao je Urke! :) :D

Crvena Jabuka - Znas da nekad

Malo muzike da razbije monotoniju i popravi atmosferu .... ;)

Naša mala novogodišnja radionica

Ovaj put smo odlučile da nakit za jelku pravimo same, pa su djevojke svoje ideje pretvorile u simpatične ukrase! Izgledalo je kao da smo u nekoj maloj radionici iz koje izlaze naše rukotvorine sačinjene od perlica, šljokica, mašnica, končića i prije svega, velike količine ljubavi...

 

   

                            ...treba se malo i slikati...pogled u objektiv...   




























Ja sam se ovdje "upetljala" sa izradom jednih čizmica, koje nemaju veze sa nakitom za jelku, ali je ista količina ljubavi :) Anica je pronašla model i radim ih po njenoj narudžbi, a Milica je namotala vunu na malo neobičan način i krenula je izrada čizama. Ne smijem još objelodaniti kome su namjenjene, ali u nekoj narednoj priči biće i ta tajna otkrivena... ;)

Daisy Duck

Za Saru

Za jednu djevojčicu Saru, ove cipelice naručila je njena sestra Marija! :)

Za Mariju i Pavla, Marinine blizance :)

Pavle i Marija su blizanci rođeni  poslednji dan 2013. godine! Neka im je srećna Nova godina, a ove cipelice je za njih naručila njihova tetka Željka Petrušić!

STRAŠAN LAV

Za gospodjicu Tijanu Stanimirovic

                       Ovo je bio paket Tijani za 1/2 rođendana!

Nasle su se tu i crvene starke i jedan mobilni telefon da moze razgovarati u pokretu...a u februaru ce slaviti prvi rodjendan, pa ce toga biti vise u pravom rodjendanskom paketu...:)